Učenik četvrtog razreda srednje škole u Zvorniku je Anđela Ilić ujedno i odličan učenik. Priča o ovoj učenici je zanimljiva, specifična, poučna i sa sretnim završetkom.
Ova djevojka je kroz svoje djetinjstvo imale porbleme koji su na prvi pogled dosta bezazleni, ali u suštini su jako ozbiljni i mogu proizvesti trajne negativne posljedice u razvoju ličnosti i identiteta kod mlade osobe. Njen problem je uočen u četvrtoj godini života, kada su nastale promjene u njenom govoru, koje su njeni roditelji uočili, to je u početku bilo “zamuckivanje”. Roditelji su se nadali i mislili da je to prolazna faza, međutim govor male Anđele se pogoršavao umjesto “prolaska”.
Sa šest godina Anđela prvi puta odlazi kod logopeda. Odlasci i tretmani su bili redovni kod logopeda, ali nažalost pomaka nije bilo. Nakon toga, roditelji su Anđelu vodili kod nekoliko logopeda u Loznicu i Beograd. Jedan od njih je dolazio kod Ilića u stan i pokazivao razne tehnike, kako da se problem otkloni. Pomaka je bilo, ali ni Anđela ni njeni roditelji nisu bili zadovoljni rezultatima.
Onda u martu 2013. godine roditelju saznaju za logopeda Vesnu Savić. Nedavno smo pisali o ovom vrsnom stručnjaku iz oblasti logopedije u našem gradu http://zvornicki.ba/2017/02/20/zvornicanka-vesna-savic-vodeci-je-strucnjak-iz-oblasti-logopedije-u-nasoj-regiji/
O svemu ovome smo razgovarali sa Anđelom Ilić, o svom prvom susretu sa poznatim zvorničkim logopedom kaže
Otišla sam na pregled, ne baš svojom voljom. Mislila sam da je ona samo još jedan logoped u nizu. Već na prvom času me ubedila u suprotno. Videla sam da ima drugačiji pristup prema meni, mojim roditeljima, mom problemu.
Radila je na jedan novi, za mene drugačiji način. Ubedila me da JA TO MOGU! Naucila me da mucanja ne treba da se stidim. Moj govor tada su pratili tikovi i ekspresivne promene na telu. Imala sam ogromnu tremu u školi ili pred nepoznatom osobom.
Poslije prvog tretmana, usljedili su novi, a Vama više logopedi nisu bili mrski ljudi koji pokušavaju da pomognu u nemogućem, a to je da se riješiš “mucanja”:
Ne, naprotiv. Učila me tehnikama pravilnog disanja, šum, kontrolisan govor, takt…Međutim, po mom mišljenju, najveći pomak u mom govoru je bio kada smo izlazile na teren. Suočavala sam se sa problemom. Sa njom sam prolazila kroz razne situacije koje su “loše” uticale na moj govor. Bila sam jako stidna, mirna i povučena. Naučila me da slušam sebe, svoj govor, osobu preko puta mene (ovo bi trebali naučiti i mnogi koji nemaju problema u govoru-uz smijeh dodaje Anđela). Jednostavno, promenila me kao ličnost.
Sve ovo nije bilo baš tako lako, mnogo puta sam i plakala i pitala se “Zasto baš ja?”. Ali moj logoped Vesna nije odustajala i naučila me da ne postoji riječ “ne znam” i “ne mogu”. Sve ovo je zahtevalo puno odricanja i rada. Međutim, uz Vesnu sve se promenilo. Objasnila mi je da plakanjem i nerviranjem ništa neću postići. Samo red, rad i disciplina vode do cilja. Mucanje nije samo lečenje govora. To je samo deo onoga što se nalazi u nama i ispoljava se na takav način. Ja sam se najpre morala osloboditi strahova od nepoznatog, da malo bolje upoznam sebe i na kraju uz razne tehnike osloboditi mucanja.
Koliko ste vremena potošili u posjetama logopedu Vesni Savić i kakvi su krajnji rezultati?
Kod Vesne sam išla tri godine. Sada sam naučila da kontrolišem svoj govor. Mnogi koji me ne poznaju od ranije, i ne primećuju da sam nekada mucala. Nekoj deci koja mucaju sam bila i model, pokazala im da se sve može, i nadam se pomogla u rešavanju njihovog problema na kojem će raditi sa mojim logpedom.
Često govorim da svoje mucanje ne bih dala ni za kakav tečan govor, jer kroz ovo sam mogla da bolje upoznam sebe, da naučim da saslušam ljude, naučila sam da budem staložena u nekim težim suituacijama za mene. Shvatila sam da na život ne treba samo “gledati crno”. Naučila sam da se sve dešava sa razlogom. Vesna je uz mene bila u svim sutuacijama u životu, kako ružnim, tako i lepim. Kroz ovo iskustvo sam stekla pravog, iskrenog prijatelja. Ona je tu uvek za mene, sa njom sam i plakala i smejala se i pričala kao sa majkom. Uvek je imala neki savet za mene, nevezan samo za moj govor. Pripremila me za život. I za to sve sam jako zahvalna.
Ova mlada Zvorničanka planira poslije gimnazije upisati Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju smjer logoped, kako bi i sama u budućnosti pomagala djeci da imaju sretnije djetinjstvo i mladost zbog nedostataka u govoru kojeg dobiju kroz odrastanje ili naslijede genetski.
U nastavku prenosimo parafrazirano razmišljanje ove naše mlade sugrađanke jer dosta zrelo razmišlja i može se zaključiti, zrelije od mnogih starijih sugrađana.
Svi znamo da ne samo u našem gradu, već svuda u svijetu ima jako mnogo dijece koja imaju neki govorni problem. Međutim, veliki je problem, možda čak i veći taj što se roditelji stide toga i ne žele da priznaju sebi a ni drugima problem svog dijeteta. Anđela je kao i mnogi na svoje mucanje gledala kao nešto što je prolazno. Svi imaju neku manu. Kao što neko nosi naočare, nekome je kriva kičma, tako je i Anđela mucala. Njeni roditelji nikad na to nisu gledali kao na neki nedostatak, uvek su pričali o tome, i svi prijatelji su znali za mucanje i posjete logopeda.
Treba se uvijek voditi time da što više ljudi zna za problem, prije će se problem prevazići. Svim roditeljima je preporuka da se ne stide mana svog dijeteta, ma šta to bilo. Time stvaraju komplekse sebi a i dijeci. Ići kod logopeda nije sramota. Sramota je žmuriti pred problemom svoje dijece, i na taj način ih sputavati. Roditelji moraju da budu najveća podrška i oslonac, kao sto su to Anđeli bili njeni otac i majka kroz cijelo odrastanje.
Iz Vesninog pristupa meni i svoj deci koju leči, približila mi je na najbolji mogući način posao logopeda. I zbog toga, moja želja je da upišem baš to. Od januara sam počela da se spremam za prijemni ispit na logopediji. Riječi su Anđele, čime završavamo ovu priču koja mora biti vodilja svim roditeljima.
zvornicki.ba
