PRIČA ČETVRTA
Ove godine nismo se nauživali lipovog cvata i mirisa. Uzalud smo, kao strasni „lipofili“, čitavog juna, koji se drugačije zove lipanj, nadimali nosnice i krivili vratove ispod svega što nije bukva ili hrast, što, dakle, imalo liči na lipovo stablo.
Da, da! Nešto se događalo sa lipama. Neki revolt. Privremena obustava cvjetanja i mirisanja. Tištalo ih nešto. Možda to što je sve preskupo– i benzin i pivo i kupaće gaće, a one, takva blagodet, pa skroz džabe. Ili je po srijedi narcisoidnost ljepotica. „Imam al’ ne dam”. Važnost koja kasnije skupo zakošta. Kad je, napokon, lipa pokazala svoj cvat i zamirisala, ne u lipnju, već u srpnju, bilo je prekasno. Poplavama ojađenom Zvorniku nije bilo do estetike i miomirisa. Zavjese podignute, predstava se daje, a publike nema. Evo ljepotica, ali nigdje momaka!
Tako nas je lipa, jedan od najdražih nagovještaja ljeta, ove godine izdala. Kao što nas je mnogo šta izdalo. Izdale su nas rječice i potoci poplavama. Izdala nas je i Drina koja je do pola juna bila mutna i hladna k´o neprijatelj. No čim je božja zvijezda upekla, izdaja joj je oproštena, pa je Mejdan po hitnom postupku ušio Kopakabanu. Vrijeme kompromisa. Daj šta daš i kad daš! Još da nije onoga – na mostu dobiješ, na ćupriji izgubiš. Sa ovom vručinčinom ponovo je u centru pažnje naš nenadmašni evergrin sa restriktivno – vodenim motivom:
Vode neće biti od petnaet do dvadeset dva… ili, što je još groznije, do daljnjeg…
Eh ti naši paradoksi! Početkom jula voda nas plavi i kupa u krevetima, a krajem jula postaje rijetkost, apstrakcija
koju kao H2O viđamo u udžbenicima hemije.
Nego, izdadoše nas fudbaleri “Drine“. Tek što smo se navikli na dobre fudbalske predstave i prestali drhtati za opstanak u ligi kad, evo, opet počeše da nas prepadaju. Čak deset dana niko nije dolazio na pripreme, pa se trener sam natrenirao. I tako, dok su ostali timovi pakleno trenirali, naši igrači su se izležavali na Drini i uljepšavali ten. Biće to na jesen sigurno najljepša, ali i najslabija ekipa.
Čaršija, k.o čaršija, pozadinu ovog fudbalskog štrajka vidi u nekim novčanim zavrzlamama. Ma i ta čaršija! Ona baš u svemu vidi igru van igre. Opterećuje mozak na ovoj vrućini. Čaršiju, ponekad, jednostavno treba ukinuti.
Ali, ako ćemo baš pravo, svašta se događa. Odavno nam je jasno da je fudbal, pa i ovaj amaterski, postao igra bogatih za siromašne. Ipak, na neke vijesti zinemo od čuda. Eto u „Tempu“ piše nedavno kako je fudbaler „Slobode“ Lukić, onovremeno, kad je igrao u „Drini“, dobio od našeg tima toliko para da je napravio od njih kuću i stambeno zbrinuo pola rodbine.
A liči to istini. Jer kome bi tek tako palo na pamet da se batrga po Zvorniku i igra u trećoj a ne u prvoj ligi. Uglavnom, kažu da se Lukićeva rodbina, nastanjena u rečenoj kući, uzorno razmnožava i živi sretno.
Na žalost, naša „Drina“ malo, malo – pa je nesretna.
Za Zvornicki.ba Hasan Hadžić
