Američki Centar za biološku raznolikost (Center for Biological Diversity), objavljivanjem mape projekata Rio Tinta, koji su ostavili ekološke posledice u mnogim krajevima sveta, negira tvrdnje ove kompanije koja se u svetu predstavlja kao kompanija koja ne zagađuje životnu sredinu.
To negiranje zasniva na činjenicama i analizama stručnjaka, koje nisu zaobišle ni Srbiju i projekat Jadar, koji je na toj svetskoj mapi ucrtan kao novo ekološko zgarište, i to jedino u Evropi. To izaziva sumnju da Rio Tinto nije baš poželjan partner za evropski kontinent jer izuzev Srbije, odnosno doline Jadra, gde je planirano iskopavanje litijuma, ni u jednoj drugoj državi nema ni naznaka njihovih investicija.
Posledice
Upravo to ucrtavanje je unelo dodatni nemir u srpsku javnost, koja je i pre toga bila podeljena oko opravdanosti izgradnje ovog pogona jer je on za jedan deo investicija veka, a za drugi, ekološka bomba sa nesagledivim posledicama na životnu sredinu i zdravlje ljudi u Lozničkom kraju. Ovi drugi u ovoj mapi nalaze dodatni argument da nije reč o investiciji veka već ekološkoj katastrofi sa nesagledivim posledicama, ne samo za okolinu Jadra, već celu Srbiju.
Zbog toga se i pitaju da li je Jadar balkanska Panguna, a Loznica naš Bugenvil, da li je Rio Tinto savladao lekciju iz etike nakon što je uništio stare pećine Aboridžina i hoće li se srpski litijum zaista iskopavati po pravilima po kojima se štiti životna sredina. Odgovore bi trebalo da da država i tako umiri javnost da negativna iskustva u drugim zemljama se neće ponoviti u Srbiji.
Crne ekološke tačke
Ali krenimo redom jer Panguna, Bugenvil ili pećine Abordžina nisu jedina mesta koja su ucrtana kao crne ekološke tačke nastale zbog rada Rio Tinta. Tih tačaka na mapi Centra za biološku raznolikost, koje je objavilo i udruženje London Mining Network, ima još.
U Papua Novoj Gvineji su ostaci rudnika Pangunai koji je Rio Tinto otvorio 1972. godine i koji je pre sedamdesetih i osamdesetih godina bio jedan od najvećih rudnika zlata i bakra na svetu. Prihod od nega su odlazili u prestonicu Papue Nove Gvineje, što je pored devastacije životne sredine bio razlog da stanovništvo Bugenvila otpočne pobunu koja je rezultirala zatvaranjem rudnika 1989. godine. Zbog pokušaja vlade da nastavi eksploataciju izbio je desetogodišnji građanski rat, koji je odveo u smrt oko 20.000 ljudi i 2019. godine doveo do jednostranog proglašenja nezavisnosti.
Stanovnici su optužili Rio Tinto da je učestvovao u ratu i da je rudnik doveo do prevremene smrti ljudi jer je za sobom ostavio otrovan otpad i zagadio okeanske vode. Rio Tinto je ovu priču završio 2016. kada je 53 odsto udela tamošnje firme dato vladi Papue Nove Gvineje.
Srušili pećine, zagadili vodu
U Zapadnoj Australiji „Rio Tinto“ je prošle godine zbog proširenja rudnika uglja srušio pećine iz poslednjeg ledenog doba u ovom delu sveta i uništio kulturno nasleđe Aboridžina staro 46.000 godina. Eksploziv je aktiviran na Nedelju pomirenja, njihov praznik nepravde a nakon toga saopšteno je da je sve urađeno u skladu sa dozvolama koje su im izdale tamošnje vlasti.
Na mapi je i jedan od najvećih rudnika zlata i bakra u svetu “Grazberg”, u Zapadnoj Papui, u Indoneziji, koji je sada u vlasništvu američkog “Friport Mekmoran” i vlade Indonezije. Rio Tinto je do prošle godine imao udeo u vlasništvu i njemu se na teret stavlja šteta nastala odlaganjem velike količine jalovine u reke zbog čega je zagađenje negativno uticalo i na zdravlje ljudi.
Rudnik Keilan u Indoneziji zatvoren je 2005. godine do kad je bio je u većinskom vlasništvu Rio Tinta. Dok je bio aktivan, lokalno stanovništvo se protivilo njegovom radu zbog kršenja ljudskih prava i ogromne štete koju je naneo prirodnom okruženju. Zbog trovanja reka zagađeni su izvori vode koju su stanovinci koristili za piće i kupanje, zbog čega su počeli da pate od osipa i očnih infekcija.
Agenda pokazuje i da je u toku iskopavanja u rudniku Boraksa u Kaliforniji, što je dovelo do prekomerne upotrebe voda, porast oboljenja i prevremene smrti stanovnika u blizini rudnika, koji su delom iseljeni iz ove oblasti.
Prevremena smrt građana
Rudnik kod Lejdismita, u Viskonsinu, bio je aktivan od 1993. do 1997. godine iz koga je iskopano oko 181.000 tonu bakra, zlata i srebra. Navodi se da je doveo do zagađenje vode i tla, bolesti i prevremene smrti stanovnika. Iako je zemljište “vraćeno u provobitno stanje”, ekološki aktivisti tvrde da rudnik nastavlja da zagađuje zemlju.
Projekat rudnika bakra u Finiksu, u Arizoni predložen je još pre 17 godina ali još uvek nije dobio dozvolu za rad jer se nalazi na mestu koje je ekološki raj i koje starosedeoci Apači smatraju svetim mestom. Ako bi se dobilo “zeleno svetlo”, lokalno stanovništvo bi moralo da se iseli a te prirodne lepote morale bi da budu uništene.
U Namibiji, Rio Tintno u većinskom vlasništvu ima rudnik uranijuma. Prema izveštaju Ujedinjenih nacija, sedamdesetih godina prošlog veka u njemu je korišćen “robovski rad pod brutalnim uslovima” dok sadašnji izveštaji pokazuju da je znatno narušio životnu sredinu i doprineo da rudari obolevaju od malignih bolesti.
Uništeni izvori vode i hrane
Rudnik minerala na Madagaskaru spada u aktivne rudnike u većinskom vlasništvu Rio Tinta. Kao posledica iskopavanja zagađeno je jezero u blizini rudnika, uništena su prirodna dobara, izvori hrane i vode, dok je deo lokalnog stanovništva bio primoran da se iseli.
U Mongoliji Rio Tinto upravlja rudnikom bakra Oju Tolgoju koji uzrokuje zagađenje životne sredine kroz zagađenje voda, vazduha i uništavanje biljnog i životinjskog sveta.
