U nastavku pročitajte nevjoravatnu priču o nadljuskoj borbi ljekara, požrtvovanosti kolega s posla i sreći u nesrećii Katarine Guber iz Beograda koja ponovo ima šaku iako je bila ostala bez nje. Prenosimo priču Euroblica i fotografije u nastavku u potpunosti jer vrijedi ovu priču isčitati više puta kako bi upamtili da nikada ne smijemo odustajati ma kako teško situacija na momente izgledala.
Više od pet sati trajala je borba lekara u Urgentnom centru da Katarini Geber (27) iz Beograda spasu levu šaku koju joj je odsekla mašina za kojom je radila. I uspeli su u tome.
Zahvaljujući stručnosti, požrtvovanju i ogromnoj volji da spasu šaku mladoj devojci, tim lekara na čelu sa ortopedom i mikrohirurgom prof. dr Čedomirom Vučetićem uradio je replantaciju šake. Samo nedelju dana nakon operacije Katarina oseća prste, a stručnjaci očekuju da će se ona u potpunosti oporaviti.
– Vrištala sam kao nikada u životu. Nije to bio bol, već osećaj koji ne može da se opiše. Strah, šok, saznanje da nemam šaku… Ipak, moje kolege su bile poprilično pribrane. Odmah su reagovali. Jedan kolega je istog sekunda skinuo kaiš sa svojih pantalona, dok je druga koleginica već taj isti kaiš vezala na moju ruku da bi zaustavila krvarenje. A treći kolega je uspeo da nađe led i tu šaku stavio u njega – objašnjava Katarina za “Blic”.
Te noći sve se brzo dešavalo, na njenu sreću. Hitna pomoć je brzo stigla i već za manje od dva sata ona se našla u operacionoj sali.
Imala je sreće jer je to veče mogao od kuće da dođe prof. dr Čedomir Vučetić, koji je inače i načelnik odeljenja za koštano-zglobne infekcije u Klinici za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju.
– Sam događaj i tako teške povrede se ne dešavaju svakodnevno. S druge strane, radilo se o teškoj povredi koja ipak daje mogućnost da se uradi potpuna rekonstrukcija. Ovde je vreme ključni faktor i ako pacijent što pre stigne do operacione sale, veće su šanse da se amputirani deo vrati – kaže dr Vučetić, koji je i pionir u toj oblasti hirurgije.
Glavni plan je bio da se šaka replantira. Pet sati trajala je borba. Pomoću posebnih lupa, konaca debljine vlasi kose, posebnih igala, dr Vučetić je zašivao i spajao deo po deo.
– Radilo se o oštroj posekotini, pa nije bilo potrebno skraćivanje struktura, zbog čega smo mogli da napravimo anatomsku rekonstrukciju – pojašnjava profesor.
Sama operacija zahtevala je od hirurga, ali i od celog tima koncentrisanost, znanje, izdržljivost, ali i umeće. Prvo su morale da se odvoje i prepoznaju strukture koje su od značaja. Trebalo je ušiti dve arterije, živce, više vena. Posebnim iglama fiksirali su kosti i krenuli na ušivanje tetiva. Za svaki prst potrebno je ušiti najmanje dve tetive, što znači da je u toj noći Katarini zašiveno više od desetak tetiva.
Da operacija nije bila uspešna, danas Katarina ne bi osećala prste. Uporno vežba, ali je pred njom dug period rehabilitacije.
– Najgori deo je prošao. Želim da što pre sve zaboravim. Prvih dana imala sam noćne more, ali kako vreme prolazi, sve mirnije spavam – kaže Katarina.
Uskoro novi timovi
Povrede šake su najčešće povrede i godišnje se dogodi oko 50 sličnih povreda koje zahtevaju potpunu replantaciju.
Ovde se radi o skupoj hirurgiji koja zahteva specifičnu opremu, posebne uslove za rad, ali i posebno obučavanje kadra, kaže direktor Klinike za ortopediju dr Marko Kadija.
– Veliki broj operacija zahteva bar dva visokoobučena mikrohirurga u sali, pa nam je plan da u narednom periodu oformimo nove timove, mlađu generaciju lekara i da na taj način dobijemo veći broj mikrohirurga na dežurstvu – kaže dr Kadija.
Kolege heroji: Nedostaje nam
– Čuli smo vrisak. Katarina je klečala i držala se za ruku. Prvo smo pomislili da joj je valjak povukao prste, ovo nismo nikako očekivali. Čistim rezom bila joj je odsečena šaka – priča Snežana Cvetković, radnica štamparije, koja je pribrano, gotovo kao lekar pružila prvu pomoć koleginici.
Dosetljiva i brza reakcija Snežane, majstora u štampariji Milana i portira Slobodana sačuvala je Katarini šaku, a možda i život.
– Pritisla sam joj ruku svojom. Milan je skinuo kaiš, zavezala sam čvor kaišem i stegla. Podigla sam joj ruku uvis, što ju je bolelo, ali sam je naterala da tako ostavi – nastavlja ona.
Do nesrećnog slučaja došlo je kada se papir zaglavio u trorezaču, u mašini koja se sama blokira kada senzorima uoči nepravilnosti. Iako je to posao majstora, iskusne radnice su samostalno rešile da poprave kvar u najboljoj nameri. U trenutku kada je Katarina pokušala da dohvati papir, nož se spustio…
– Ne znamo kako i zašto se to desilo. Tek smo počeli u tri sata po podne, to se dogodilo oko pola pet, tako da sigurno nije bio umor – iskrena je Slađana.
Povreda je bila teška, ali zbog podveza nije bilo mnogo krvi. I hitri portir Slobodan jedan je od heroja tog dana.
– Dok sam stigao, Snežana je već reagovala, svega se setila. Pozvao sam Hitnu pomoć, a u međuvremenu smo tražili led po štampariji. Pošto se ispostavilo da nemamo, setio sam se kafića u kraju. Otrčao sam do tamo i imali su, srećom – priča Slobodan.
Sandra koja je bila najbliža Katarini, radeći na istom delu mašine, i dalje je uznemirena. Ona je ostala zatečena i odskočila od mašine od straha. Taj prizor joj je i dalje u glavi.
– Jako mi je teško. Sve se dogodilo odjednom. Ona je divna i jako pozitivna devojka. Čujemo se i sad stalno – jedva je izustila Sandra, tresući se dok je prolazila kraj mašine. M. Rodić
Euroblic.rs
