Mladi preduzetnici, zadrugari i ljubitelji prirode i sela, okupljeni pod imenom Organela, ovog proljeća izgleda da imaju najviše posla, piše portal Priče sa dušom.
Oni postoje već tri godine i na tržištu nude jaja, povrće i voće koje uzgajaju na imanju između dva sela: Valjevske Kamenice i Gornje Bukovice.
Pavle Đorđević (29), Marija Pavićević (27), Predrag Milovanović (29), Teodora Tasić (27) i Miloš Jović (28) su kolege, prijatelji, istomišljenici. U timu ih je petoro, “svi rade sve” i to punom parom.
U skladu sa drugim obavezama dobro su organizovani i, iako su uglavnom poslovno vezani za Beograd, dio ekipe je uvijek u seoskom gazdinstvu, dvadesetak kilometara od Valjeva.
Ekipa portala Priče sa dušom je u toku intervjua na imanju zatekla Pavla Đorđevića, inženjera voćarstva i vinogradarstva i Mariju Pavićević, profesionalnog kuvara.
“Ovo nam je treća sezona kako uzgajamo voće i povrće. Trebalo je prvo da se bavimo samo organskom malinom, ali se taj plan izjalovio, pa smo prešli na jagode. Pošto je trebalo prihodovati i u međuperiodu, u proleće 2018. smo se dosetili da krenemo da skupljamo koprivu”, priča Pavle i dodaje:
“Jedna rođaka mi je naručila nanu, bagrem i koprivu i to mi je donelo novu ideju. Pomislio sam: ‘Gde bi ljudi iz grada mogli danas da nađu čistu koprivu?’ i rešio sam da napravim potaž. Mušterijama se to izuzetno dopalo, a mi smo krenuli sa isporukom.
Čorba koju kuvaju u Organeli je posna i u nju idu vrhovi mladih kopriva i povrće. Isporuka na kućnu adresu je u teglama od litar, a može se birati i čorba od zelja, kao i novitet: divlji potaž od šumskih biljaka. Mladi preduzetnici kažu da najviše poziva stiže iz Beograda i obližnjeg Valjeva, a drugi gradovi zbog zahtjevnije logistike za sada nisu u planu za isporuku.
“Sve kuvamo rano ujutru, na dan isporuke. Čorbe su uvek sveže, doduše, ne mogu stići do klijenta vruće, ali oni ih podgreju pre jela. Pored kopriva, u lonac idu i šargarepa, krompir i po neki začin. Tokom Vaskršnjeg posta imali smo baš dosta poziva”, priča Marija, koja ima iskustvo u radu u beogradskim restoranima.
Ljudi iz prijestonice im traže i svežu i blanširanu koprivu. U Beogradu ju je praktično nemoguće naći i biti siguran da nije zagađena izduvnim gasovima, pa je mnogi iz tog razloga naručuju direktno sa sela.
“Kopriva raste i kraj druma, a na pijaci ne možete uvek biti sigurni odakle je stigla. Takođe, ona žari dok se bere, pa se u ovom poslu mi žarimo umesto klijenata (smeh). Šalu na stranu, razlog zbog kojeg se kopriva naručuje baš kod nas je što se zna njeno poreklo. Ljudi mogu da vide u kakvom okruženju raste”, objasnio je Pavle, koji je vlasnik imanja.
A da li je njihova čorba od koprive svojevrstan biznis model?
“Ne bismo rekli da je o tome reč, više bismo se usmerili na sjajan ukus našeg potaža. Jer, ako neko hoće da zaradi novac, sigurno postoji lakši način od čorbe od koprive. Pipav je ovo posao, a branje koprive dugo traje. Jedan berač ne može mnogo da nabere, čak i ako se nalazi u polju u kojem sve vrvi od koprive, jer se beru samo mladi vrhovi”, priča Pavle.
Kako dalje objašnjava, problem je što mladih vrhova nema uvek mnogo. Cilj im je da ožive koprivu, kao ljudima dobro poznatu biljku, kojoj ne treba reklama i za koju se vijekovima zna koliko je zdrava.
“Čorba nam nije nosilac proizvodnje, nju radimo sezonski, dok ne stigne povrće i voće”, kaže on.
Na kraju razgovora, portal Priče sa dušom pita ove mlade ljude da li je život na selu komplikovan?
“Nama u Srbiji kao da je neko usadio u glavu odgovore na pitanja na temu sela. Kao da smo programirani da odgovaramo sa ‘teško’ i ‘nemoguće’, kažu Marija i Pavle.
“Kad pitamo nekoga kako mu izgleda jedan dan u gradu, odgovor je: ‘Ustanem, odem na posao, vratim se uveče i legnem u krevet’. Šta je onda tu lako i lepo, a šta je na selu teško ako imate slobodnih dana onoliko koliko želite, ako nemate stres? Naravno da ima fizičkog rada, ali danas postoje mašine, ne kopamo mi kao u rudniku”, zaključuju.
