Bračni par Alić iz Srebrenice, Radomirka (24) i Hariz (26), ovih dana su u svom gradu otvorili slastičarnu i kafić. Pored ostalog, na taj način pokazuju da ljubav ne priznaje vještačke ograde i klišeje, ali i da, uz malo hrabrosti, ne treba čekati da posao nađe njih, nego su oni posao potražili sami, piše Radio Slobodna Evropa.
Radomirka i Hariz upoznali su se prije pet godina. Rodila se ljubav koja je krunisana brakom. U početku je bilo protivljenja i gunđanja, ali sve je to iza njih.
„Mi smo se upoznali, malo smo ašikovali jedno vrijeme i uzeli smo se nakon toga. Normalno da je bilo osuda, sa svih strana, i sa strane moje familije, i njene”, kaže Hariz.
„Bilo je svega, ali svako ima pravo na svoje mišljenje. Nekome je to super, nekom nije. Nekako smo, vremenom, naučili da poštujemo sva mišljenja i mislimo da svako treba normalno da živi. Mi živimo kao i svako drugi”, dodaje Radomirka.
„Nisam ja tip čovjeka koji će se obazirati na to što će neko reći ili neće. Normalno, svaki put pogledate, razmislite, popravite ako nešto nije u redu. A eto, nakon određenog vremena svi su nas prihvatili. I njeni i moji, i sada svi živimo, družimo se, normalno funkcionišemo”, priča Hariz.
U potrazi za stalnim poslom Hariz je odlučio da pokrene vlastiti biznis i da svoje iskustvo u ugostiteljstvu iskaže na pravi način.
„Budući da poznajem taj posao, kažem – zašto ne bih probao? A to nam i fali u gradu – jedna slastičarna, jedan pristojan restoran gdje se može otići, pojesti, popiti. Otprilike nekih 5.000 maraka uložili smo, što u izradu interijera, što za materijal, čišćenje, radnike. Vjerujemo da će se isplatiti. Već je počelo da se isplaćuje, barem po trenutnoj situaciji.“
Radomirka je vječiti volonter. Sada je ovo rizik, uz koji treba da se obezbijedi egzistencija i za dvogodišnju kćerku:
„Nismo mi ni prvi ni posljednji koji pokrećemo svoj biznis, neki sopstveni, mali. To zavisi i od sredine, od svega, tako da ne znamo kako će sve to izgledati. Nismo očekivali ništa, barem ja nisam očekivala ništa, ne znam za Hariza, ali eto, šta bude.“
Većina obrtnika u Srebrenici odjavljuje svoju djelatnost tokom zimskog perioda.
„Ja sam otvorio baš u ovom periodu, kako rekoste, kad svi zatvaraju. Nije ovo ni jednostavan posao, a mislim da je za otvaranje ovo najbolji period zato što imate manje klijentele, možete da se pripremite za sezonu, za ljetni period. Kad dođete u sezonu, što je bilo pripremljeno, bilo je. Tad se samo radi. Sad imate manje klijentele, možete da vidite šta vam fali, šta treba popraviti, šta promijeniti, šta dodati, šta izbaciti. I onda, kada uđete u sezonu, to je to”, kaže Hariz.
Mogli su Alići otići u Austriju, za sigurnim poslom, ali ipak ostaju u Srebrenici.
„U početku, kad smo se tek uzeli, imali smo i neke ponude, konkretno od austrijske ambasade da, ukoliko se osjećamo ugroženima ovdje, možemo da odemo. To jeste bila neka opcija, neka tamo posljednja. I dan-danas ona postoji. Ne mogu se ja ovdje žrtvovati, čitav život davati sebe, a da nemam nikakvog povrata, ništa, mada još uvijek živi nada da će to sutra biti bolje.“
„Mogli smo i možemo mi otići vani, ali mislim da bismo se uvijek pitali ‘Šta bi bilo kad bi bilo’, pa smo i ovo pokušali. Tako smo odlučili, da još jednom pokušamo.“ – kaže Radomirka.
Hariz se nada da će posao ići dobro i da će, sve dok tako bude, ostati ovdje.
„Pa sigurno, kroz posao, radeći, boreći se, očekujemo neki prosperitet, konkretno u našim životima. Prvobitno, kad smo htjeli da otvorimo i pokrenemo ovaj posao, nama nije primarno bio cilj da se obogatimo. Nama je samo u interesu da ovo opstane, da se može funkcionisati, da se može raditi, da može samo sebe održavati. I da mi, normalno, imamo pristoju platicu. Bilo bi smiješno da kažem da ja ne očekujem ništa od toga. A da se obogatim, svakako da ne očekujem.“
