Ne pamti se da je jedan projekat, poput Jadra, izazvao toliku podeljenost srpske naučne javnosti, što je potvrdio i skup u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, posle koga su ostala moga otvorena pitanja pa se i dalje ne zna da li je reč o investiciji veka ili pak ekološkoj bombi sa nesagledivim posledicama.
Te naučne nedoumice dodatno je pomutio i Američki centar za biološku raznolikost koji je objavio mapu projekata kompanije “Rio Tinto” koji će ostaviti ekološke posledice u mnogim delovima sveta, na kojoj je ucrtana i Srbija. Za stručnjake koji su angažovani na opravdanosti ovog pojekta ovakav potez je neprimeren jer tvrde da će se projekat Jadar raditi po svetskim ekološkim standardima koji neće ostaviti posledice. Onim drugima, koji nisu angažovani od “Rio Tinta” je pak ovakav potez Američkog centra za biološku raznolikost logičan jer dosadašnja praksa rada ove kompanije nije pokazala da mari za standarde u očuvanju životne sredine pa upozoravaju da bi Jadar mogao postati balkanska Panguna, a Loznica naš Bugenvil.
Zato i posle već spomenutog skupa u SANU na temu “Projekat Jadar – šta je poznato” čini se da je mnogo toga ostalo nepoznato pa se postavlja pitanje da li su mehanizmi naučnih dokazivanja u ovom slučaju izuzeti i sveli se na nivo političkog prepucavanja gde je interes važniji od činjenica. A te činjenice, iako je urađen Prostorni plan za ovaj rudnik, još nam ne otkrivaju o kakvoj se tehnologiji prerade rude radi, da li će proizvoditi opasni otpad, gde će biti skladišten. Još nema ni Studije o uticaju na životnu sredinu, iako je prema saznanjima “Blica” ona završena od strane Rudarsko-geološkog i Biološkog fakulteta u Beogradu. Prema našim saznanjima, rudari tvrde da neće biti posledica jer će se primeniti najsavremenija tehnologija prerade rude i tretiranja otpada, dok su biolozi sumnjičavi i misle da će nekih posledica ipak biti.
Dinko Knežević, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u penziji, koji je učestvovao u izradi studije, navodi za “Blic” da nema bojazni da će otpad od eksploatacije biti opasan.
– Otpad dobijen izradom rudarske infrastrukture je suv i krupnozrn. Druge tri vrste otpada su sitnozrne i nastaju u mokrim procesima pa se pre deponovanja objedinjuju i zajednički tretiraju i to mešanjem, filtriranjem i sušenjem. Na deponiju se šalje mešavina suvog otpada, a u akreditovanim domaćim i inostranim laboratorijama obavljena je njihova karakterizacija i dobijeni rezultati pokazuju da se radi o neopasnim otpadima – navodi Knežević.
On potvrđuje da još nisu tačno definisane lokacije za skladištenje otpada, ali bez obzira na to koja će biti u igri tehnologija garantuje da one neće dovesti do zagađenja.
– Deponija se uređuje kao klasično rudarsko odlagalište suve, krupnozrne jalovine. Novina je jer će se, zbog zaštite voda, dno deponije hidroizovati ugradnjom geomembrane (folije) odgovarajućih karakteristika. Hidroizolacija deponije je višestruka i predviđa ugradnju prirodnog hidroizolatora (glina) i veštačke geomembrane. Problem eventualnog zagađenja vazduha u okruženju rešavaće se pak slojevitim odlaganjem otpada i njegovim razastiranjem, kvašenjem i dvostepenim uvaljavanjem. Što se tiče lokacija jedna je Štavice a druga je Sever. Štavice su topografski smeštene na padini iznad industrijskog kruga u neplavnom delu, a Sever u plavnom delu Jadra i Korenite. U tehničkom smislu Sever je bolja lokacija jer se radi o plavnom terenu, na zemljištu lošeg kvaliteta, transport je kratak, bliže je industrijskom krugu pa je lakše organizovati rad i opsluživanje ove deponije. Kapacitet Štavica zadovoljava planirani radni vek postrojenja dok bi se Sever mogao koristiti oko 20 godina – kaže on.
Međutim, akademici Vladimir Stevanović i Bogdan Šolaja nemaju takvo mišljenje.
– Mislimo da kompanija “Rio Tinto” nije obezbedila postupak uklanjanja velikih količina arsena u jalovištu, čime može da se naruši zdravlje stanovništva u široj okolini rudnika i onog koje živi u neposrednoj blizini. Pored toga, prostorni plan je usvojen bez utvrđene lokacije za deponiju, bez količine otpadnih materija i sadržaja toksičnih elemenata u njima. Nisu dovoljno precizirane ni mere zaštite, poput dvomilimetarskih folija kao podloge za jalovište, koje su predstavljene zbog čega postoje indicije da se otpadne vode neće zadržati. Uspostavljanjem deponija u neposrednom priobalju Korenite i Jadra, rađa se pretnja da poplavni talasi prenesu ogromne količine štetnih materija preko Drine i Save do Makiša, vodoizvorišta Beograda – navode akademici u pismu ministarki Zorani Mihajlović.
Oni dodaju da ih dodatno zabrinjava i to što “Rio Tinto” nema odobren patent pogona za prečišćavanje vode već samo patentnu prijavu.
– To ne uliva poverenje a nepotpune su i analize oko sadržaja otpadnih materija što potvrđuje naš utisak da je mnogo toga vezanog za ekstrakciju litijuma obavijeno velom tajne. Sve to ukazuje da bi projekat Jadar trebalo ozbiljnije preispitati i izložiti novoj proceni ekonomske i ekološke opravdanosti kako za državu tako i za dugoročno gledano, stanovništvo – naveli su akademici.
Povodom pisma akademika do sada se nije oglasila Zorana Mihajlović pa je neizvesno da li će uvažiti njihove stavove i objasniti da li postoje neki propusti države zbog kojih dolazi do ovako suprotstavljenih stavova naučne javnosti.
