Panta rei. Sve teče. I sat, i dan, i godina, i 100 godina. Teče kao rijeke uz koje je proveo život junak naše priče, stogodišnjak Ferid Čaušević iz Banjaluke, koga svi zovu deda Fedo.
Rođen je uz Unu u tadašnjem Bosanskom Novom, dio života proveo je uz Sanu u Sanskom Mostu, a 100. rođendan je 5. januara ove godine proslavio uz Vrbas u Banjaluci, koju, kako kaže, najviše i voli.
Pogledajte video:
Njegova životna priča je nevjerovatna, jer u 100 godina, htjeli ili ne, mora stati mnogo. I lijepih i manje lijepih trenutaka. Ako vam odmah kažemo da je u svom životu gledao tri puta smrti u oči, hoće li biti dovoljno?
Ovo je priča o stogodišnjaku, o deda Fedi, Banjalučaninu, Novljaninu i Sanjaninu, Dušinom suprugu, ocu, djedu, pradjedu, vojniku i golmanu. Priča o stogodišnjaku koji i u novom vijeku na život gleda s puno optimizma, jer se stogodišnjakom, kako kaže, ni ne osjeća.
“Ja sam rođen u Bosanskom Novom 5. januara 1925. godine. Ja sam dijete iz mješovitog braka. Rođen sam 20 metara od Une rijeke, pa mi se čini da sam prije proplivao, nego prohodao. Moj otac je bio na bosanskoj strani, a moja majka je bila preko Une. Gledale kuća u kuću. Otac Hakija iz jedne bogate muslimanske porodice, a njegov otac, odnosno moj djed bio je gradonačelnik Bosanskog Novog za vrijeme Austrougarske monarhije. Majka Milena preko Une gleda u kuću budućeg muža. Možete misliti poslije Prvog svjetskog rata, on musliman, ona Milena… Možete misliti kakve su imali muke da bi vjenčanja bilo… Kad su prošle tri, četiri godine, sve je leglo, sve je u redu”, u toplini svoga doma započinje svoju životnu priču za “Nezavisne novine” deda Fedo.
Vrlo rano život ga vodi u rat. Bio je u 13. krajiškoj udarnoj brigadi. Išao je od Zenice do Celja. Borio se za oslobađanje Banjaluke. I u tom kratkom periodu tri puta je gledao smrti u oči.
“Ja sam u 17. godini uhapšen od njemačkog Gestapoa, negdje su nanjušili, bilo je nas pet. Odveli su nas u Bihać. U Bihaću je bila centrala Gestapoa za ovu pokrajinu i dio Hrvatske. Njihov zatvor je bio čuvena bihaćka kula. Tu sam bio ispitivan, možete misliti šta je sve bilo sa mnom, da ne govorim… Naveče su dolazili i odvodili nas u centralu na ispitivanje. Na jednom ispitivanju nisam nešto odgovorio, a bilo je veoma važno njemačkom oficiru. On se naljutio, udario me, ja sam pao sa stolice i rekao je na njemačkom, a onda je ponovio na našem: ‘Vodite bandita, streljajte ga'”, prisjeća se deda Fedo nemilog trenutka.
Na njegovu sreću, do strijeljanja nije došlo. Međutim, deda Fedo nastavlja pričati i kaže nam da je nekoliko godina kasnije u blizini Zenice zajedno sa vojnicima zarobio baš tog njemačkog vojnika koji ga je vodio na strijeljanje.
“To je nevjerovatno. Ovi moji (govore) ‘Ubij ga’. Ja sam izvadio pištolj – ne mogu. Šest njih je bilo. On je počeo plakati, kukati… Ja pištolj… Ne mogu… I nisam… Drugo je on oružje, ja oružje, pucamo jedan u drugog. To je nešto drugo, ali ovo da ubijem čovjeka, nisam mogao”, priča on i nastavlja:
“U toku ratovanja dva puta sam nagazio na minu, odnosno mina je eksplodirala. Imao sam sreću. Prvi put 1944. kod Jajca u borbi sa Nijemcima. Bila meka zemlja, mene je prevrnulo, ja sam sav iščupan bio od gelera, a mene ni da ogrebe. Imao sreću. Kad smo krenuli 1945. nad Novim, to je bilo rano ujutru, ja sam nagazio na minu. Međutim, ja sam u skoku bio. I poslije su mi rekli može biti da nisam ni punom nogom stao, tako da je mina sa zakašnjenjem eksplodirala. Međutim, ipak ona snaga, mene je bacilo, ja sam se prevrnuo, onesvijestio sam se. Mislili su da sam poginuo”, ističe deda Fedo i dodaje da mu je jedna vidovnjakinja, kojoj tada nije vjerovao, rekla da sve nedaće od tada ostaju iza njega, ali sada u stotoj godini vjeruje njenim riječima.
Po okončanju rata, deda Fedo po dužnosti odlazi u Sanski Most. Tamo ga je poslao pukovnik Miljević. Kaže nam da zapamtimo to prezime, a i mi, tu istu njegovu molbu, prenosimo i vama.
U Sanskom Mostu nikoga nije znao, ali je morao otići. Prvo što je tamo našao, kada je došao, jeste Dom partizana. Iz njega graja… Igra se fudbal. To je bilo pravo mjesto za deda Fedu, jer je on bio zaražen fudbalom.
“Ja čujem graju. Ja pravac tamo. Stao. Stali. Prebrojavaju se. Ja se naslonio, gledam. Priđe meni jedan visok igrač. ‘Bil ti nama pomogao?’ Bi. Šta treba? ‘Aj ‘vamo. Ovo ti je go’. Ja gledam. To vam je od nekih letava. Kažem ja ‘dobro’. ‘Tvoje je da ne daš onoj lopti da prođe kroz ovo’. On meni objašnjava. Gledam ja u loptu… To je nekakva lopta sašivena od boga pitaj čega. Rekoh ‘mogu li ja igrati u čizmama?’ ‘Možeš. Kad oni mogu u čarapama igrati, možeš i ti u čizmama. Ne daj da prođe kroz ova vrata'”, prepričava deda Fedo do detalja za “Nezavisne novine” razgovor sa igračem koga je upoznao. Prezivao se Miljević.
Znao je on da će se utrojčiti. I bilo je tako. Nekoliko godina kasnije upoznao je Dušanku. Dušu. Svoju suprugu. Takođe, Miljević. I s njom je u braku proveo 67 godina.
Osim svoje supruge Duše, djece Jasne i Damira, unuka Luje, Danka i Marija, praunučadi Andreja i Tatjane, deda Fedo je volio fudbal. U Sanskom Mostu je igrao za Podgrmeč.
“Svi su imali dresove, samo ja nisam. Ja sam na jedvite jade namolio šnajdere da mi od jorgana koji su stizali kao pomoć naprave dres. I napravili su. Ja sam, da se našalim, bio nekakva preteča astronauta. Ja sam bio u jorganu, koljenice su bile od čarapa”, kroz smijeh priča Čaušević i otkriva da su ga zbog toga zvali Jorgan-golman.
Analizirao je deda Fedo i igru Borca.
“Bojim se da ćete me krivo shvatiti. Ja nisam zadovoljan Borčevom igrom. Ja nisam zadovoljan vodstvom, trenerom. Ja drukčije posmatram utakmicu. Pa, 48 godina sam u fudbalu, valjda sam nešto naučio. Borac nema svoje igre. Dalje, Borac nema svog golgetera. Borac je rastavljen na odbranu i napad. Ja kad gledam na televiziji, vidi se sredina terena prazna. Golman odličan, ali usporava čitavu igru. Uhvati loptu pa mijesi, pa da svom beku, on opet gleda, pa doda onome. Prebaci se kamera naprijed na navalu. Oni stoje, gledaju. Čekaju loptu. Nema igre. Dakle, puno čega nedostaje Borcu. Imam puno primjedbi. Odbrambeni igrač, bek da desnom krilu, on ima foru, brz, obično krila su najbrži, vuče loptu. Krilo kad dođe na mjesto mora centrirati, jok, on skrene kod šesnaesterca ravno prema golu. I tamo se napravi gužva, hoće on da prođe i kroz golmana, izgube loptu, pa čak i primaju gol”, analizira Čaušević u razgovoru za “Nezavisne novine” i dodaje da ipak fudbal i nije ono što je bio prije.
A ono što je bila prije, više nije ni Banjaluka.
“Banjaluka se puno promijenila. Ljudi… Mi smo se znali, više od polovice smo se znali između sebe. Dobro, narasla Banjaluka… Ova kuća je 63 godine stara. Od prvog dana sam tu sa porodicom. Znali smo šta ko ruča. Tri sprata. Popodne žene, kafa, sjednu. Sad ja ne znam ko je na trećem spratu. Raslojilo se. E, to je to. Raslojavanje. Eto, u čemu se Banjaluka promijenila. Da vam kažem, Banjaluku volim više nego svoj rodni kraj”, kaže deda Fedo.
Nedavno je sa najmilijima proslavio 100. rođendan. Kako kaže, proslava je bila kao vojna tajna. Prednost je na rođendanskoj zabavi dao najmlađima, praunučadi Andreju i Tatjani, koji su i bili uz njega tokom slavlja.
“Ja sam se iznenadio. To je tako aranžirano bilo kao da sam ušao u neku crkvu. Ja sam zaista bio iznenađen. Bila je glazba. Sad dolazi torta… Ja gledam, tišina… Ide Andrej, nosi loptu fudbalsku, ide Tatjana, nosi dres i rukavice, iza nje ide konobar sa tortama. Desna torta je dupla, velika… Ali lijeva torta, ja sam zinuo – fudbalsko igralište. To je umjetnički rad. Igrači, golovi, sve… To je od moje snahe Aleksandre. Ona je stručnjak za torte”, prepričava deda Fedo rođendansku proslavu.
Prednost na svom 100. rođendanu on je dao mladima, međutim, kaže da su ga mladi današnjice razočarali.
“Mladi su me malo razočarali. Mi smo se borili, mi smo imali svoje omladinske organizacije, htjeli smo da utičemo na opštinu, na srez i uspijevali smo dosta toga. Toga danas nema. Omladina je dezorganizovana i zato i najviše ispaštaju. Doduše, tome je i politika kriva. Ova prepucavanja politička, ratna i tako dalje. Ipak, omladina bi morala da se organizuje za svoja prava i to zamjeram omladini. Jer, na kome svijest ostaje, na mlađima”, zaključuje i šalje svoju poruku mladima stogodišnji deda Fedo.
