Priča: Kako se kalio komšija, Dragoslav Dedović

Odlična priča iz djetinjstva u nekom drugom vremenu iz susjedne Kalesije i susretu drugog i drugačijeg

Iz sela Dubnica, preselili smo se u zapadno kalesijsko predgrađe – mogla je to biti 1967. Nastanili smo se kod Manjuše.

Gazdarica je bila stara muslimanka, nehajno zabrađena i u dimijama. U dvorištu između njene potleušice i našeg kućerka trčkarale su kokoške i motale se mačke. Manjuša je živela na desetak minuta hoda od centra kasabe u pravcu Tuzle – skoro kod skretanja za selo Prnjavor.

Kućica je bila sva naherena, na desetak metara od makadamskog druma. Na njega se izlazilo zemljanim putem. Potamneli crep, prozorska drvenarija oljuštene farbe, izvitoperena od vlage.

Desno je bila njiva, iza nje kovačnica, pa potok. A iza njega poštareva kuća. Poštara Reufa se sećam u sivoplavoj uniformi, sa crnim torbakom preko ramena i poštarskom kapom zabačenom na teme, tako da mu je ispod štitnika virila kudrava kosa. Dostavljao je retka pisma i razglednice ljudima na ruke. Markice sa Titovim likom, ali i sa čudesnim predelima i zagonetnim portretima, bile su znaci da izvan ovog pospanog ćoška sveta postoje čarobni gradovi, značajni ljudi i zemlje.

Dućan

Levo je bilo komšijsko dvorište gde je raslo petoro dece Džafera i Džemile. Ispred dvorišta je bila pozamašna kuća s plavo ofarbanim vratima. Poput magacina protezala se uz drum.

Kada sam prvi put kročio u polumračni dućan u toj kući, moglo mi je biti pet godina. Fina prašina je plutala u snopu svetlosti što je dopirala kroz rešetkast prozor. Mirisalo je na brašno, lož-ulje, na zagoreli šećer. Na vlagu. Na neko vreme davno pre mene.

U tom sam dućanu prvi put u životu bio mušterija. Imao sam banku ili dve, paru ili dve, ne znam. Salih, svetlih očiju, poguren i sa francuzicom, zahvatio je lopaticom bombone iz tegle na tezgi, ubacio ih u fišek od papira, na njemu olovkom koju je uzeo iza uva napisao koliko košta i – pružio mi fišek.

To prvo iskustvo robno-novčane razmene mi je pokazalo da za nešto tako malo kao što je novčić možeš dobiti nešto mnogo veće i slađe – fišek bombona. Neke ljude to iskustvo pretvori u vredne radnike – zarađuju novac da bi oni i njihovi imali za osnovno, ali i za fišek bombona. Ali neki od dečaka s kojima sam rastao potražiće za desetak godina prečicu do nekog svog fišeka – kao sitni kriminalci.

Bombone su bile zelene, žute, crvene, razdvojene po vodoravno položenim teglama, posute finim prahom. Lepile su se za nepca i istiskivale meni do tada nepoznat ukus.

Crne bare

Uz njivu je bio čučavac. A iza njega tmasta, zakržljala stabla šljive na polumočvarnim livadama zvanim Crne bare. Sve tamo do reke Spreče, i brda Vis koje bi neko, da ga je video mojim, dečijim, očima, sigurno odmah proglasio piramidom presvučenom u zelene obronke i borovinu.

Jednog popodneva sam posmatrao nekog čoveka kako, valjda u dogovoru sa Manjušom, kofama vadi fekalije iz jame ispod čučavca, odnosi ih na njivu i tamo polukružno prosipa. Svet je smrdeo do neba. Mnogo kasnije sam negde pročitao da je u Egiptu to bio drevan način đubrenja. Na toj njivi su posle nikli nežnobeli kukuruzi. Deca su ih krala i pekla na vatri. Pečenjci su se zvali pecari.

Kalesija danasKalesija danas

U ovaj komšiluk sam upao poput vanzemaljca. Okolne porodice su imale gomilu dece. Više nisi znao ko je kome amidžić, dajdžić, a „rođo“ je bio svako sa svakim. Moje prezime je ljudima bilo potpuno nepoznato, a ime su mogli povezati jedino sa nekim od okolnih srpskih sela, pa su se iščuđavali – jer su i u toj, dvadeset i trećoj godini jugoslovenskog bratstva i jedinstva, sela i mahale još uvek bili jednoobrazni. Isto je ostajalo da živi sa istim.

Posmatram li očima starosedelaca, dolazak tročlane porodice u Manjušin komšiluk – samohrane majke sa ćerkom i sinom, „vlaškog“ imena i gradskih navika – shvatam da smo novim komšijama zaista morali biti egzotični i skoro – nestvarni.

Kako se kali komšija

Pamtim cenu koju sam morao da platim za pravo učešća u igri sa lokalnim derištima. Trčao sam sa drugim dečacima oko Reufove kuće. Jedan od njih bi se, kada bih ga sustizao, sa blentavim osmehom okrenuo i opalio me dnom dlana u čelo. Seo bih na dupe, ustao i opet trčao za decom. Kada bih im se opet približio, usledio bi sledeći udarac. Jedan od Reufovih sinova mi je došapnuo da idem kući jer je ovaj što me bije mahnit. Nisam odustajao.

Leti je kod nekog rođaka dolazio Gluvać, jak dečak rumenih obraza i garave kose. On je u stvari bio nem, a dobro je čuo. Vijali smo se oko kovačnice u kojoj su kovači goli do pasa mehovima raspirivali vatru i teškim čekićem bili po narandžastim, varničavim šipkama. Gluvać bi znao da se popne na plast sena i odozgo klizne kao niz tobogan. Za njim bi potrčao čitav čopor dece, ja među njima.

Majka je u špajz znala ostaviti nekoliko kilograma paradajza. Gluvać je jednom iz dosade navratio u Manjušino dvorište. Video me da jedem paradajz kao jabuku. Pokazao mi je prstom na crven plod pa onda na svoja usta. Doneo sam mu jedan. Otišao je, ali se vratio sa sedmoro komšijske dece. Za pet minuta više nije bilo paradajza.

Kada se majka vratila iz škole, uzalud je po špajzu tražila paradajz. Pitala me šta se desilo. Rekao sam joj da sam pojeo. Sumnjičavo me je pogledala.

Divlji u sedlu

Ispred Manjušine kuće je makadamom leti prašila konjska zaprega sa natovarenim šljunkom iz Spreče. Dečaci, crni od sunca, goli do pasa, vikali su hijjja, hijjja, pucali bičem, dok je njihov stariji brat sedeo pozadi, na drvenoj prikolici, i pušio.

Ti konjušari i šljunkari su često glasno pevali prostačke pesme i smejali se grohotom. Jednom su se zaustavili na samom skretanju u Manjušino dvorište, jedan od njih je potrčao do dvorišnog bunara, uzeo akov i zagrabio vodu sa obe ruke počevši da se umiva.

U tom trenutku su nam se oči srele. Sedeo sam u hladu verande, ispred mene je bio avion, igračka koja je predstavljala pravi plastični model Jatove letelice. U mojim divljim igrama i pokušajima da ga zaista nateram da poleti, bila su mu polomljena oba krila. Dečak je pokazao prstom na igračku i samo rekao „daj“. Pružio sam je. On ju je zagledao sa svih strana, kratko me pogledao i otišao, ponevši igračku.

Nešto su živo raspravljali, okrenuli se svi u mom pravcu, horski se nasmejali, najstariji brat je pucnuo bičem i viknuo hijja, iza njih se podigao oblak prašine, u njemu su nestali i šljunkari i Jatov avion.

Muslimanski prizvuk detinjstva

I majci je trebalo neko vreme da shvati kako dečak u belim čarapicama, pantalonicama sa tregerima i košuljici ne bi trebalo da izlazi da se igra sa bosonogim klincima koji su uglavnom bili goli do pasa i u gaćama sa učkurom. I ja sam dobio stare pantalone skraćene do kolena, siledžijku, a kada bih došao među decu, skidao bih sandale i vežbao tabane na šljunku, pesku, travi i trnju.

Pedeset godina kasnije: Dragoslav Dedović pred osnovnom školom u KalesijiFOTO: Pedeset godina kasnije: Dragoslav Dedović pred osnovnom školom u Kalesiji

Deca su se zvala Zaim, Izet, Fahrudin, Refik, Ibrahim, Teufik, Husein. Učio sam ta imena kao što dete uči – povezujući ih s likovima, upijajući kao sunđer.

Brzo sam shvatio i lokalnu leksiku. Obataliti znači pokvariti. Točak je bicikl. Nuto, znači vidi to. Hajvan – životinja – to je Meša kad fudbalkom razbije staklo. Biži ba je signal da će uslediti šaka. Domuz – turcizam koji označava svinju – jeste u roditeljskim očima svako ko dođe kući musav. I tako redom.

Tek mnogo kasnije sam saznao šta znače imena komšija i njihove dece. Azer je Ognjen. Bahrija je mornar. A Bahrudin – čovek čije je znanje o veri kao more. Besim je Veselko. Džafer je potok. Dževad je Darko – darežljivost mu je u imenu. Nedžad je Spasoje. A Reuf – nešto između Milana i Blagoja.

A tek ženska imena. Ajla – mesečinom ozarena, Lejla – noć, a Šemsa – Sunčica.

U sam centar

Sestra je išla na časove klavira kod nastavnika muzike koji je takođe bio podstanar u blizini. Kada bi se uputila stazom kraj makadamskog druma, iz jednog dvorišta bi izlazio klipan na pragu puberteta i sledio je kao pas.

Kada bi se okrenula i sevnula očima, on bi je budalastog pogleda upitao: „K‘aš mi dat‘?“ Kada se majka potužila kod njegove majke, ova je rekla da ni sama ne zna šta da radi s domuzom.

Možda je romantična čežnja iz sevdalinke u drugim krajevima Bosne bila osnova ljubavnog jada nekih finih ljudi. U dolini Spreče je cela stvar bila očito nešto sirovija.

Posle dve godine kod Manjuše, u sobi sa zemljanim podom preko kojeg je majka prebacila linoleum, preseli smo se u zgradu opštine. Majka je zbog mahinacija u samopupravnoj raspodeli ostajala bez stana. Presavila je tabak i pisala – Titovom kabinetu. Nakon nekoliko pisama u opštinu je došla inspekcija sa fermanom – prvi sledeći stan biće njen.

Tako smo se uselili u naša trideset i dva kvadrata socijalističkog raja. Centralno grejanje, parket, kupatilo, klozet. Sa drugog sprata nove opštinske zgrade videli su se osnovna škola i dom kulture. A iza njih Vis, brdo koje sam zavoleo. (dw.com)

Dragoslav Dedović

Source Provincija.ba
Pročitaj i ovo...
Loading...